Uloga reaktivnosti autoimunih antitela na proteine malog mozga u Autizmu

Autizam, na engleskom Autism Spectrum Disorder (ASD) je grupa neurorazvojnih poremećaja okarakterisana stereotipnim interesovanjima, repetitivnim ponašanjem, osiromašenom komunikacijom i socijalnom interakcijom (Careaga et al., 2013).

Visoka prevalenca autizma,  povećava se godišnje za 10-17% (Kim et al., 2011) (Cheslack-Postava and Jordan-Young, 2012). Uprkos intenzivnim istraživanjima, etiologija i biološki mehanizmi ASD nisu još uvek razjašnjeni. Nedavno publikovani radovi su identifikovali značajne promene u imunom sistemu autističnih individui, na ćelijskom i sistemskom nivou.

Značajnu  ulogu mogu imati autoimuna antitela usmerena na antigene centralnog nervnog sistema (CNS). Smatra se da maternalna antitela mogu da interferiraju sa ćelijskom signalizacijom i razvićem CNS tokom prenatalnog razvoja (Elamin and Al-Ayadhi, 2014a). Takodje određeni sredinski i genetički faktori povećavaju permisivnost krvno-moždane barijere (KMB) i dozvoljavaju ulazak autoantitela. Nakon prolaska, antitela formiraju imune komplekse sa ciljnim antigenima i izazivaju oštećenja nervnog tkiva. ASD karakteriše značajan gubitak Purkinje ćelija i atrofiju cerebelarnih režjeva, što se dovodi u vezu sa bihejvioralnim simptomima kod ASD (Becker I Stoodley, 2013).

Naši ciljevi su da ispitamo da li maternalna autoimuna antitela, poreklom iz seruma majki dece sa ASD, imaju sposobnost  vezivanja za Purkinje ćelije; da li postoji efekat autoimunih antitela na vijabilnost  Purkinje neurona cerebeluma kod potomaka miševa; uticaj autoimunih antitela na klasične bihejvioralne simptomime ASD kao što je stereotipno ponašanje. Perspektiva budućih istraživanja je identifikacija specifičnih   površinskih  antigena Purkinje ćelija za koje se vezuju autoimuna antitela. 

 Autor:Tanja Lukovac