Socijalne veštine

"Pametni roditelji dopuštaju svojoj deci da poneki put i pogreše.

Gandi

Za razvoj deteta je izuzetno važno kako se njegovi roditelji odnose prema njemu, tačnije kako ono doživljava njihove vaspitne metode. Nije dobro ako je roditeljski stil krut, strog i temelji se na uslovnom prihvatanju bez ikakvih objašnjenja. Takođe i velika sloboda koju imaju neka deca, koja je u početku veoma privlačna, vremenom dovodi do njihove dezorjentisanosti. Uz to, mogu i posumnjati u ljubav svojih roditelja, jer neograničena sloboda može biti shvaćena kao nezainteresovanost roditelja za dete. Delotvoran roditeljski stil podrazumeva topao odnos prema deci, razgovor, uz razumljive, ali čvrste granice u ponašanju.

Kao što svi roditelji uče decu kako se  hoda i  govori, jednako je važno učiti ih socijalnim veštinama: 

Naučiti ih kako da se suoče sa poteškoćama i problemima svakidašnjice (eliminisati probleme i u potpunosti ih zaštititi nije moguće) i kako bi,  ne povređujuci druge, ostvarili svoje želje i ciljeve. Na taj način će odrastati u zrele ljude, koji imaju samopouzdanje, i nadasve zadovoljne osobe koje neće skrenuti u devijantno ponašanje, kao što su droga nasilje i sl.U zavisnoti od toga koliko dete ima godina, treba povremeno i  otvoreno razgovarati o drogi, ali nikako samo zastrašivanjem jer to neće biti delotvorno u borbi protiv tog zla. Mnogo je važnije delovati na način tzv. primarne prevencije, a to znači omogućiti detetu da živi što kvalitetnije. Upravo takav život omogući će mu poznavanje socijalnih veština.

Normalno je da dete ima probleme i pustite ih da ih sami ponekad reše. Problemi koje dete oseća mogu biti raznoliki: neurađeni domaći zadaci, neuzvraćena simpatija, neopravdan izostanak sa nastave, izgubljen novac…

Detetu je važno da roditelj shvati kako se ono u tom trenutku oseća, a ne da problem prebacuju na svoja leđa. Umanjiti problem misleći da ćemo tako zaštititi dete takođe nije poželjno. Važno je da roditelji veruju u detetovu sposobnost pronalaženja pravog puta, tj. rešenja problema. Detetu treba dopustiti i donošenje pogrešnih odluka, jer tek živeći sa posledicama svojih odluka ono stiče nezamenljivo životno iskustvo

 

Jedna od vrlo važnih socijalnih veština je slušanje. 

Slušati treba aktivno - to znači da je sva pažnja okrenuta prema sagovorniku i gleda se u oči (ne rade se nikakve druge stvari za vreme razgovora).. Ponešto se zapita, ali ne previše, ne prekidati ga dok govori, ne završavati njegove rečenice, i ćutati zajedno kada je to potrebno. Vrlo je važno da znate da dete ne voli ocenjivanje postupaka (to je bilo glupo, ono je bilo nepromišljeno, ja nikada ne bih tako postupila, u tvojim godinama ja sam već…). Najčešće mlada osoba želi samo da je neko sasluša, jer se problem ili neka situacija bolje sagleda i lakše reši kada se pretoči u reč. Potrebno je dopustiti detetu da, bez obzira na to koliko godina ima, traži objašnjenje ako mu neki roditeljski zahtevi ili preporuke nisu jasne. Treba mu dopustiti da iskaže i obrazloži svoje stavove, ma koliko to čudno i neprihvatljivo zvuči roditeljima. Osim verbalnog dela komunikacije, vrlo je važno znati za postojanje neverbalnog dela poruke- boja glasa, drhtanje, crvenilo, zamuckivanje, držanje tela dok nešto govorimo, jer taj deo komunikacije nosi osnovni sadržaj, ali ga mlada osoba ne uspeva ili ne želi izraziti rečima (ako npr. šestogodišnje dete kaže: ”Ja se uopšte ne bojim da ostanem sam kod kuće”, a pritom se trese i glas mu podrhtava i zamuckuje, očito je da prava poruka nije izrečena rečima.

Traženje pomoći je takođe socijalna veština. 

Ono podrazumeva da je neko dete procenilo da ne može samo u određenim poteškoćama da nađe izlaz i da ne može samo da ga reši i mozda nema odgovore na neka pitanja. Ne smatrajući sebe zbog toga manje vrednim, ono traži pomoć od onoga ko mu je u tom trenutku može pomoći. Za dete to može biti roditelj, prijatelj, u nekim situacijama je to psiholog ili nastavnik. Važno je da su i roditelji svesni da su problemi u odrastanju sasvim normalna pojava i da postoje osobe koje i njima mogu i znaju pomoći. Nije sramota tražiti pomoć bez obzira na godine i obrazovanje.

Traženje pomoći nije znak slabosti, već zrelosti i odgovornosti onoga ko trazi pomoć. Suočavanje sa strahom i neuspehom veoma je važna socijalna veština. Posebno je važno znati pravilno analizirati situaciju u kojoj se doživljava strah ili koja je rezultirala neuspehom. Bolja pripremljenost za neke situacije ponekad može biti rešenje problema, umanjiti strah ili sprečiti neuspeh. Strah nije potrebno potpuno eliminisati, već je potrebno držati ga pod kontrolom, pozitivno delovati ka napretku, a ne kao kočnica za delovanje. Decu treba učiti da su neuspesi sastavni deo života, događa se svakome, češće ili ređe. Neuspeh se ne tumači kao nesposobnost, već kao dragoceno iskustvo.

Rešavanje problema takođe pripada skupu socijalnih veština.

Ako želimo da se suočimo sa nekim problemom, prvo moramo da priznamo da on postoji. Ponekad je teško definisati pravi problem- npr. ako dete često kasni, dolazi kući nakon dogovorenog vremena, da li je problem u neposlušnosti ili nesposobnost roditelja da odredi granice u ponašanju. Postoji više načina resavanja odredjenog problema. Roditelji  nazalost, cesto misle da je  jedino dobro ono sto oni nude kao resenje. Pri tome se pozivaju na sopstvena iskustva( kada sam ja bio u tvojim godinama…, u moje vreme je to bilo…) neshvatajuci da danas resenja iz proslosti najcesce nisu primenljiva. Cesto i roditelji i njihova deca smatraju da sukob mora biti razresen tako sto jedan izgubi a jedan pobedi. Na taj nacin jedna strana se oseca superiorno i zadovoljno a druga porazeno, manje vredno i nesigurno. Paznju bi i roditelji i deca trebali da preusmere na problem a ne jedni protiv drugih. Bitno je razresiti problem tako da obe strane budu zadovoljne resenjem i da nema pobednika ni gubitnika. Ovakav nacin resavanja konflikta mladi bi trebali nauciti da primenjuju u odnosima sa svojim vrsnjacima.

Kako se ponaša "samo" nemirno dete?

 - Nemirno dete je ono dete koje je uglavnom "zlatno", "fino"... ali koje roditelji obično prezaštićuju, pa ne nauči na vreme značenje reči ne i izraza to se ne može, kao realiteta u kome živimo i prema kome se odnosimo u našim planovima i aktivnostima. Takvo prezaštićivanje ometa sazrevanje deteta, što znači razvoj i odrastanje. Kada dete zna nešto da radi, ono to i želi. Znači, neophodno je da ga stalno podstičemo da nam nešto donese, pomogne, namesti, da uradi ono što ume - a što mu daje značaj pred samim sobom i u ostvarivanju doživljaja grupne pripadnosti u porodičnom krugu. To je od značaja za razvoj njegove ličnosti. Dete od dve godine bi da dodirne i pomakne stvari, dete od tri godine već voli da se igra njima, da ih ređa, slaže. Dete od četiri godine bi već da crta... i tako redom. Njegovu radoznalost treba da vodimo iz teme u temu i pomažemo da ostvaruje doživljaj sebe kao nekog koji već ume «to i to». Uz to ga učimo da postoje ograničenja kojima se željene radnje obavljaju uspešnije, koje ponašanje čine lepšim, odnose sa drugima zrelijim. Ukoliko dete ne zna za ograničenja - uvek shodno uzrastu, ako ne prepoznaje ograničenja, dakle - odlaganje neposrednih zadovoljenja, kao čar odrastanja i odraslosti, ono će da se ponaša "razgrađeno", nepromišljeno... ono će da liči na kliničku sliku hiperaktivnog ponašanja. Od takvog ponašanja će da ga razlikuje to što ume, kada naiđe na nešto što ga zanima, da odlaže svoja druga zadovoljstva i organizuje igru, napravi svoj mali kutak i nađe svoj mir.

Sva deca su po svojoj prirodi poslušna. Ona jedva čekaju da poslušaju svoje roditelje. Važno je voditi ih i vaspitavati - ne sa principima, nego sa razumevanjem, a to znači sa ljubavlju. Razumeti dete i omogućiti mu da razume nas, to je vrhunski ostvaren čin ljubavi. Nikako ne treba plašiti decu strogošću, jer poslušnost iz straha daje neki sasvim drugi kvalitet.

  

Koje su razlike i sličnosti između hiperaktivnog i nemirnog deteta?

- Hiperaktivno dete je zarobljeno u svojim nemirima. Ono se jednako ponaša i kada odemo u goste i kada gosti dođu kod nas. Uvek je onako kako se očekuje: eorganizovano i izvan atmosfere koja vlada u datoj situaciji.

Dete skladnog razvoja ima tu osobinu da uvek može da nas iznenadi neočekivanim ponašanjem. Sve zavisi od toga da li je ono sa roditeljima uspostavilo odnose u ljubavi ili odnose u strahu. Ili, bez ikakvih ustaljenih odnosa - kojih, u stvari, i nema, pa dete živi potpuno razmeđeno, bez jasnih roditeljskih zahteva usmerenih ka njemu. Osim doživljaja katastrofe kada ono napravi neke izgrede pred onima koji su za roditelje značajni ljudi, ili u situacijama koje su važne za njih. Deca prepoznaju takvu napetu atmosferu, kada se na njih ne obraća željena pažnja, ili kada izmaknu mogućnosti kontrole roditelja. Ili, kada je roditeljima nezgodno da oštrije reaguju prema svojoj deci - pa se, nekako odjednom, razgrade u ponašanju i u stanju su da rade sasvim - za njih detinjaste i besmislene stvari.

Dečja ponašanja su nekad, i u takvim situacijama, sasvim skladna sa njihovim uzrastom, naročito ako u datoj grupi zajedničenja među odraslima ima neko ko sa razumevanjem ostvari kontakt sa tom decom - odnosno, ko ume sa decom.

Zdravlje je uvek sloboda

Nestašno dete ume da bude samo. Ume da se zaigra gradeći i razgrađujući svoje kombinacije igračaka. Ume da se igra i sa drugima u tišini - u skladnom radovanju, u živahnosti akcija. Ono je slobodno u svojim načinima odnosa prema drugima i prema sebi. Zdravlje je uvek sloboda, a bolest je uvek sapetost i nesloboda.

Pomoć je potrebna 

Roditelji najčešće ne mogu objektivno da procene ponašanje svog deteta. Ali, ako posumnjaju na postojanje problema, pomoć mogu da potraže od psihologa ili defektologa u školi, vrtiću, domu zdravlja ili Insitutu za mentalno zdravlje. Međutim, svaka sumnja na hiperaktivnost, ili već potvrđena dijagnoza, zahteva da se konsultuje najbliža služba za mentalno zdravlje.

Posle kompletne obrade od strane tima stručnjaka i postavljanja dijagnoze, potreban je rad stručnjaka defektologa - koji je stručan da primeni terapije pokretom, kojom se pomaže stabilizovanje pažnje i ovladavanja deteta sopstvenim pokretima, kao i redovne posete kod psihijatra za razvojno doba - radi eventualne medikamentne terapije i rada sa porodicom.

Hvala Vam,

Vaš logopedsko-psihološki tim

 

Pratite nas na FB!

Kontakt info

Mirijevski bulevar 17b. Karaburma

011 40 74 512

011 29 70 891

065 865 12 60

 higialogos@gmail.com

Brzi kontakt:

Kompletan autorski sadržaj, koji uključuje grafičke, tekstualne, programske i ostale materijale, nalazi se pod zaštitom važećeg zakona o autorskom i srodnim pravima. U slučaju da želite da objavite neki od sadržaja sa sajta bez obzira o kojem se mediju radi (elektronski, štampani, ili internet medij), obavezno je obezbediti prethodno pisano odobrenje Logopedskog centra Higia logos. Neovlašćeno korišćenje smatra se povredom autorskih prava centra i za posledicu može imati pokretanje sudskog spora. Pojedine informacije sa sajta moguće je prenositi pod uslovom da su vidno navedene, u adekvatnom obliku, da je “informacija preuzeta sa sajta http://logoped.org.rs i obavezom poštovanja zakona o autorskom i srodnim pravima.