RANI RAZVOJ GOVORA I INTERAKCIJA MAJKA- DETE
Istraživanja rane komunikacije između majke i deteta uvođenjem video tehnika (Ainswort, M., 1973), pokazuju da je dete od rođenja ili neposredno posle njega biološki orijentisano ka stvaranju kontakata i emocionalne ekspresivne interakcije sa drugim ljudima. Ovo ukazuje na biološku predodređenost deteta za interakciju.
Osnovne karakteristije rane interakcije majka-dete (Radojković, Golubović, & Radojković, 1998) su:
- simetrija
- sinhronizacija
- kontigencija
Simetrija u interakciji podrazumeva da su detetovi kapaciteti pažnje, njegov stil, njegovi prioriteti za primanje i odgovaranje, poštovani i da utiču na interakciju. S obzirom na nezrelost deteta, obično je odrasli taj koji započinje interakciju, bira načine komunikacije, odgovaoran je za simetriju u interakciji i mora biti u stanju da sagleda situaciju iz perspektive deteta kao i da traži odgovor od deteta.
Sinhronizacija podrazumeva da u razvoju komunikativnih sposobnosti deteta je vrlo značajna uvremenjenost odgovra roditelja na signale deteta. Dete vrlo brzo nauči da svojim ponašanjem može proizvesti izvesne efekte, da može kontrolisati određena događanja. Kroz brzi odgovor osobe koja se brine o detetu (najčešće majka), dete uči da određene aktivnosti imaju “signalnu vrednost”, na primer ono plače i majka se pojavljuje; ili dete guče, a odrasli odgovaraju oduševljenjem. Na taj način dete uči da plakanje i gukanje proizvode posebne efekte i da ono može koristiti ove aktivnosti da bi manipulisalo svojom okolinom na određen način. Još je značajnije što dete kroz ovakvo iskustvo razvija “motiv za izazivanje efekta” i stiče uverenje da je u stanju da izazove promene. Da bi dete razvilo ovakav motiv, neophodno je da njegove aktivnosti budu redovno i brzo potkrepljivane i nagrađivane. U suprotnom, ono razvija stav bespomoćnosti, koje je naročito izražen kod dece u institucijama, gde je briga o deci rutinska.
Kontigencija podrazumeva sposobnost majke da pročita poruku sadržanu u signalima deteta. “Dovoljno dobra majka” kako je naziva Winnicot, je u stanju da stimulaciju učini ličnom, odgovarajućom unutrašnjem stanju deteta, njegovoj sposobnosti da prima, i njegovoj spremnosti da odgovori. Razvoj takve interakcije izme]u majke i deteta predstavlja preduslov za uspešan razvoj komunikacije, uključujući govorno-jezički razvoj. Stoga je poznavanje elemenata i mogućnosti stimulacije interakcije majka-dete kao i rano preopoznavanje poremećaja ovih odnosa značajno u unapređenju razvoja i sprečavanju poremećaja govorno-jezičkog razvoja (Radojković, Golubović& Radojković, 1998.).
Postoji specifičan način na koji se odrasli (osobito majke) obraćaju deci (Snow, 1972, 1994). Ovaj specifičan način obraćanja deci zove se “majčinski govor” ili “govor upućen detetu” (engl. motherese ili child-directed speech) i uglavnom je poznat kao dečiji govor. Odrasli se pojednostavljeno obraćaju deci, vodeći računa da je njihov govor lako prepoznatljiv i razumljiv. Mnogi roditelji, odnosno majke, ne razgovaraju sa svojom decom na isti način na koji razgovaraju sa drugim odraslim osobama. Oni prilagođavaju svoj način izražavanja kako bi omogućili detetu da bude u interakciji sa njima i da usvaja jezik i uči. Iskazi se pojednostavljuju u znatnoj meri, naročito u odnosu na gramatiku i značenje. Rečenice su kraće, rečenični obrasci su ograničeni i često se koriste rečenički okviri. Rečenice se odnose na “ovde” i “sada”, fonološki su simplificirane, sa mnogo više pauza , govor je sporiji i jasno segmentiran, sadrži mnogo više ponavljanja i redudanci. Postoji mnogo manje nastavaka za reči u odnosu na normalan govor, rečenice su kraće, a prozodija je naglašena. Značenja su pretežno konkretna i odnose se na situaciju u kojoj se nalazi dete i majka.
Šta određuje stepen pojednostavljenosti u majčinom govoru? Cross (1977) je postavio lingvistički fidbek hipotezu koja kaže da majke na nakei način same kreiraju stepen pojednostavljivanja, zavisno od toga koliko smatraju da je to potrebno za dete. Snow (1977) je zaključila da majke koriste majčinski govor onda kada dete nije dovoljno zrelo da proizvede bilo koji fidbek, na pojednostavljenom nivou. Ona je postavila konverzacionu hipotezu po kojoj su izuzetno značajna očekivanja majki, šta je potrebno da im dete zna i šta bi moglo da razume. Goldfild (1993), ističe da je forma majčinskog govora u interakciji sa socijalnim okruženjem tako što sadrži više imenica u toku igre sa igračkama, a više glagola tokom igre bez igračaka.
Ulogu odraslih, tj.celokupnog socijalnog okruženja u govorno-jezičkom razvoju deteta, objašnjava i koncept zone narednog razvitka (ZNR) Lava Vigotskog (1988), koja se odnosi na distancu između detetovog aktuelnog razvojnog nivoa koji je određen problemima koje rešava pod vođstvom odraslog ili u saradnji sa vršnjacima. Ovaj koncept omogućava detaljniji uvid u načine na koje se socijalna sredina kao konstruktivni činilac uključuje u razvoj deteta. U socijalnoj interakciji sa kompetentnijim odraslim, u zajedničkim aktivnostima deteta i odraslog pri čemu su njihove uloge komplementarne, a izvor je viših mentalnih funkcija (Kelj& Jovin, 1998).
U ranoj roditelj-dete komunikaciji, odrasli ubrzava detetovo jezičko postignuće podržavajući poruke sa mnogo redudanse neverbalnim informacijama tako da je siguran da je dete razumelo. Kako dete postaje sve sposobnije da razume verbalnu poruku, odrasli smanjuje količinu neverbalnih informacija. Tako se dete uvodi u verbalnu komunikaciju u kojoj koristi sve usvojene ekspresivne modele iѕ ZNR. Dete u usvajanju govora imitira govor odraslih tako da će usvajanje biti uspešnije ako se odrasli približi i prilagodi njegovim mogućnostima, tj. ako asimetrija u njihovoj komunikaciji bude svedena na optimalni nivo.
Motivacija za govor i govorenje
Većina autora u svojim istraživanjima potvrđuje da se dete rođeno pod normalnim okolnostima, rađa sa urođenom predispozicijom za razvoj govora i jezika, ali mu je uz to neophodna i bliska, emotivno zdrava socijalna sredina. Prvi oblici socijalizacije, kako ističe Valon, ostvaruju se u obliku toničnog dijaloga između majke i deteta.
Mentalni postupak sređivanja građe i iskustva je posledica jake motivacije da se govori. Dobra poruka se zasniva na osmišljenom kazivanju, na poznavanju materije i razumevanju. Razvoj logičkog mišljenja u velikoj meri zavisi od jezičke sposobnosti. Verbalno ili simboličko učenje omogućava lakše prepoznavanje, preobražavanje i razlikovanje (identifikovanje, transformisanje i diferenciranje).