Nerazjašnjena misterija - Šta prouzrokuje mucanje?

mucanjeMucanje,karakteristčan poremečaj fluentnosti govora (PFG) poznato je vekovima; najraniji opisi datiraju od Biblije i Mojsijevog “usporenog govora i jezika” i njegovo uzdržano ponašanje kao rezultat istog (Exodus 4,10-13).

Mucanje se nalazi u svim etničkim grupama i kulturama (Andrews at al.1983.; Zimmerman at al 1983), iako se učestalost može razlikovati. Pošto su mnogi koraci kod produkcije normalnog jezika još nepoznati, poremećaji kao što je mucanje su još manje razumljivi, ali genetski i neurobiološki pristupi, su nam u skorije vreme putokaz do uzroka mucanja i do boljeg tretmana.

Kod koga se javlja mucanje?

Poremecaj fluentnosti govora je vrlo čest poremećaj i 1% populacije “boluje” od istog. Procenjuje se da 3 miliona ljudi u SAD-u i 55 miliona ljudi širom sveta muca. Učestalost je slična u svim socijalnim slojevima.

U mnogo slučajeva mucanje ozbiljno utiče na komunikaciju sa razornim socioekonomskim posledicama. Sa druge strane dosta ljudi sa ovim poremećajem su i pored toga doživeli slavu. Npr.Vinston Čerčil je morao sve svoje javne govore da vežba do perfekcije pre nastupa, kao i odgovore na moguća pitanja i kritike, ne bi li sprečio mucanje. Čarls Darvin je takođe mucao, kao i njegov deda Erasmus Darvin, što ukazuje na to da mucanje ima i genetsku osnovu.

Učestalost PFG je oko 5% a oporavak oko 80% što smanjuje učestalost na oko u 1% adultnoj populaciji. Pošto je procenat oporavka mnogo veći kod devojčica nego kod dečaka, odnos muškaraca prema ženama skače za vreme detinjstva do adolescencije i dostiže 3-4 muškarca na svaku ženu u adultnom period. Nije jasno do koga stepena je oporavak spontan ili indukovan ranom terapijom govora. Takođe, nema dobrog načina da se predvidi da li će se obolelo dete oporaviti (Yairi and Ambrose 1999).

Kada postoji član porodice takođe oboleo od mucanja, sumnja se na naslednost. Stepen slaganja je oko 70% za monozigotne blizance (Andrews et al.1983;Felsenfeld et al.2000), 30% za dizigotne (Andrews et al.1983;Felsenfeld et al.2000) I 18% za baraću I sestre (Andrews et al.1983). Zbog visokog stepena oporavka može biti da grupa abnormalnosti kod odraslih reflektuje umanjen oporavak, a ne uzrok mucanja(Andrews et al.1983).

Različite teorije

Kroz vekove predloženo je više teorija o nastanku mucanja i odgovarajućem tretmanu. U Antičkoj Grčkoj teorije su se odnosile na suv jezik. U 19. Veku verovalo se das u abnormalnosti govornog aparata uzrok mucanja. Zbog toga su trtmani bili bazirani na ekstenzivnoj plastičnoj hirurgiji, što je vrlo često dovodilo do osakaćenja i dodatnih poremećaja. Pored toga, tretmani su bili tegovi za jezik i razne proteze (Katz 1977).

U 20-tom veku primarno se verovalo u psihogene poremećaje. Zbog toga su psihoanaliza I terapije ponasanja korišćene protiv neurotičnih konflikata. Ipak, u studijama kvaliteta ličnosti I interakcija između roditelja I deteta nisu zapaženi konzistentni psihološki modeli u vezi sa mucanjem (Andrews et al.1983).

Druge teorije tretiraju mucanje kao naučeno ponašanje,kao rezultat nepovoljne, spoljasnje, najčešće roditeljske reakcije prema nefluentnosti u detinjstvu ( Johnson 1955).Iako ovaj model nije mogao da objasni sržne simptome mucanja (Zimmerman at al 1983),može da objasni sekundarne simptome I ranu roditeljsku intervenciju kod prevencije mucanja u adultnom period ( Onslow et al.2001). Jačina PFG je jasno pod uticajem nervoze I drugih faktora. Ovo je dovelo do razvića dvofaktorskog modela PFG.

Uočeno pri skeniranju mozga

mucanje mozakSudeći po izveštajima o stečenom mucanju nakon trauma mozga (Grant et al.1999;Ciabarra et al.2000), može se pomisliti da analiza lezija može da locira abnormalitete koji su u vezi sa mucanjem. Na žalost lezije koje dovode do mucanja su širokog spectra I nemaju podudarnosti. Čak se I suprotno dešavaloć Moždani udar talamusa “izlečio” je mucanje kod pacijenata (MUroi et al.1999). Kod fluentnih govornika, leva, jezički dominantna hemisfera mozga je najaktivnija kada su u pitanju zadaci jezika i govora. Međutim, rane studije EEg laterizacije već tada pokazuju velike abnormalnosti dominacije hemisfera kod obolelih od mucanja (Moore and Haynes 1980). Sa pojavom neinvazivne tehnologije skeniranja mozga, kao što su PET I fMRI postalo je moguće vizuelno prikazati aktivnost mozga obolelih od mucanja i uporediti ih sa modelom kontrolne fluentne grupe. Nakon prominentnih teorija o vezi između mucanja i disbalansa hemisferske asimetrije (Travis 1978; Moore and Haynes 1980), važna PET studija (Fox et al.1996) pokazala je uvećanu aktivnost desne hemisphere kod jezičkih zadataka kod pacijenata sa razvojnim poremećajem fluentnosti govora. Druga Pozitronska emisiona tomografija (PET) studija (Braun et al.1997), je potvrdila ove rezultate, ali i dodala važan detalj: Braun i saradnici su otkrili da je leva hemisfera aktivnija kad je u pitanju stvaranje mucanja, a aktivacija desne hemisphere u većoj je korelaciji sa fluentnim govorom. Zbog toga, autori su zaključili da je primarna disfunkcija u vezi sa mucanjem locirana u levoj hemisferi mozga, a da hiperaktivnost desne hemisphere ne mora da rezultira mucanjem, već da je to kompenzacioni proces mozga.

Sličan process kompenzacije se uočava posle moždanog udara ili afazije, gde intaktna desna hemisfera može barem parcijalno da kompenzuje gubitak funkcije (Weiller et al.1995). Hiperaktivnost desne hemisphere u toku fluentnog govora je skoro konfirmisana fMRI (Neumann et al.2003).

Magnetoencefalografija (MEG) je metoda koja se najčešće bira za istragu dobro strukturisane temporalne sekvence moždane aktivnosti. Zbog toga je MEG korišćen za istragu pacijenata koji mucaju i fluentne kontrolne grupe kod čitanja jedne reči (Salmelin et al.2000). Najvažniji pronalazak je da su pacijenti “oboleli” od mucanja najviše pojedinačnih reči pročitali fluentno. Ali je pokazana i jasna razlika između ove dve grupe ispitanika.

Ovo je prva studija koja je direktno pokazala korelaciju ranije postavljene teorije o merenju govora kod ljudi koji mucaju (Van Riper 1982). Dakle, studije funkcionalnih neuroloških skenera (neuroimaging) su dokazale dve važne činjenice:

1. Kod obolelih od mucanja deluje da je desna hemisfera hiperaktivna i izgleda da postoji problem u vremenu između levog frontalnog i levog centralnog korteksa;

2. Druga stavka se takođe podudara sa opservacijama da oni koji mucaju takođe imaju blage abnormalnosti kod kompleksnih zadataka koordinacije što ukazuje da je dublji problem lociran oko motornih i premotornih delova mozga.

Da li postoje strukturne abnormalnosti koje su paralelne sa funkcionalnim?

U prvoj anatomskoj studiji koja se bavi ovim pitanjem korišćena je magnetna rezonanca (MR) sa visokom rezolucijom i pronađene su anomalije u govorno-jezičkom području mozga (Brokina i Wernikeova zona)(Foundas et al.2000). Takođe, u ovoj studiji je pronađena abnormalnost garifikacionog modela. Garifikacija je kompleksna razvojna procedura i anomalije ovog procesa ukazuje na razvojni poremećaj.

U drugoj, skoro rađenoj studiji, istraživana je hipoteza da je poremećaj kortikalne povezanosti uzrok vremenskih smetnji između frontalne i centralne regije mozga. Korišćenjem nove MRI tehnologije, difuzni tenzor skener (DTI), kojom može da se proceni ultrastruktura bele mase mozga, naučnici su uočili deo umanjene koherencije krakta bele mase u Rolandovom operculumu.(Sommer et al.2002). Ova struktura se nalazi uz reprezentaciju u motornoj kori za jezik, larinks i farinks i inferiorni fasciculus arcuatus koji vezuje temporalne i frontalne jezičke zone, koji zajedno grade temporofrontalni jezički sistem zadužen za percepciju i izgovor reči.(Price et el.1996). Zbog ovog je moguće da poremećaj signalne transmisije kroz vlakna koja prolaze kroz Rolandov operculum može da naruši brzinu senzomotorne integracije koja je potrebna za stvaranje fluentnog govora. Ova teorija takođe objašnjava zašto je normalan temporalni model aktivacije između premotornog i motornog korteksa (Salmelin et al.2000) I zašto kao rezultat toga, desna, jezička hemisfera pokušava da kompenzuje taj deficit. (Fox et al.1996). Ovi novi podaci dali su teoriju koja objašnjava mehanizam uobičajenih manevara indukcije fluentnosti, kao što su čitanje refrena, pevanje i čitanje sa metronomom koji umanjuju mucanje momentalno. Sve ove procedure koriste spoljne signale ( npr.drugi u gripi koji čitaju refren) i svi signali se uklapaju u sistem stvaranja govora kroz auditivni korteks. Zbog toga je moguće da ovi spoljni okidni signali dotiču centralni deo mozga zadužen za stvaranje govora tako što obilaze grontocentralni prekid i mogu da resinhronizuju frontocentalnu diskorelacionu aktivnost. Prostije rečeno, ovi spoljni signali se mogu smatrati spoljnim pejsmejkerom!

Priredila i prevela:

Jasmina Šišović
Tanja Lukovac

http://biology.plosjournals.org

Pratite nas na FB!

Kontakt info

Mirijevski bulevar 17b. Karaburma

011 29 70 891

011 40 74 512

065 865 12 60

 higialogos@gmail.com

Brzi kontakt:

Kompletan autorski sadržaj, koji uključuje grafičke, tekstualne, programske i ostale materijale, nalazi se pod zaštitom važećeg zakona o autorskom i srodnim pravima. U slučaju da želite da objavite neki od sadržaja sa sajta bez obzira o kojem se mediju radi (elektronski, štampani, ili internet medij), obavezno je obezbediti prethodno pisano odobrenje Logopedskog centra Higia logos. Neovlašćeno korišćenje smatra se povredom autorskih prava centra i za posledicu može imati pokretanje sudskog spora. Pojedine informacije sa sajta moguće je prenositi pod uslovom da su vidno navedene, u adekvatnom obliku, da je “informacija preuzeta sa sajta http://logoped.org.rs i obavezom poštovanja zakona o autorskom i srodnim pravima.