Menu Close

EMOCIONALNI RAZVOJ DETETA

Šta su emocije?

U našem jeziku najbliži pojmovi su osećaji. Najjednostavnija definicija osećaja bila bi “stanje uzbuđenosti nastalo kao reakcija na neki spoljašnji podražaj”‘. Ta unutrašnja uzbuđenost uzrokuje telesne promene i pokreće određena ponašanja.

Osećaj je neodvojiv od telesne senzacije, a prema spolja se izražava kroz mišićnu aktivnost. Slikovito možemo reći da su osećaji pogonsko gorivo za delovanje. Tako dolazimo do drugog pojma, koji se naziva emocionalna reakcija ili izražavanje. Spontane emocionalne reakcije beba i male dece su nasleđeni mehanizmi reagovanja pohranjeni u filogenetski najstarijim delovima mozga. One su u funkciji preživljavanja, pomažu nejakom detetu da okolina prepozna njegove potrebe i u funkciji su detetovog prilagođavanja u sve složenijim odnosima u njegovoj okolini. Osim izražavanja emocija, dete vrlo rano pokazuje među zavisnost svog izražavanja i emocionalnih odgovora svoje okoline. To je osnova za razvoj razumevanja i odabira emocionalnog izražavanja i ponašanja.

Prve emocije koje dete izražava su reakcija zadovoljstva ili nezadovoljstva. Pozitivno emocionalno stanje izražava se smeškom, gugutanjem, pozornim gledanjem. Neugodno emocionalno stanje izražava se plačem, mrštenjem, izrazom gađenja. Do kraja 6. meseca života dete izražava sve četiri primarne emocije (ljutnja, strah, radost, tuga) i prepoznaje osnovna emocionalna stanja majke ili staratelja. Već u uzrastu od 3 meseca dete reaguje na ton kojim mu se obraća odrasla osoba, a sa 7 meseci povezuje ton glasa i izraz lica sa razumevanjem osnovnog emocionalnog stanja odrasle osobe. Između 8. i 9. meseca svesno traži podatke o emocionalnom stanju majke, kao uporište za vlastito ponašanje i vlastite emocionalne reakcije (po Vasta i saradnici, 1998.).

Šta je u emocionalnom razvoju deteta nasleđeno, a šta se uči?

Nasleđuje se neurološka podražljivost – način i intenzitet reagovanja na osetne podražaje, vreme neurološkog sazrevanja, hormonalna konstitucija, temperament. Emocionalni razvoj deteta ne zavisi samo od urođenih dispozicija. Pre bi se reklo da one određuju ‘”teži” ili “lakši” način na koji dete postaje svesno sebe i svog postojanja unutar svoje okoline. Od najranijih odnosa s majkom i bliskim osobama dete biva prepoznato ili ne, prihvaćeno ili ne. Odnos s bebom je najčešće nežan, rastući, živ događaj međusobnog usklađivanja. Bliža okolina reaguje na detetov način izražavanja, majčino lice daje detetu prve informacije za usklađivanje. Deca “težeg” temperamenta izazivaju nesigurnost, napetost, strah ili krivicu roditelja te se narušava opušteno i spontano usklađivanje. Tokom sazrevanja deteta, okolina sve više oblikuje i modifikuje njegov način izražavanja emocija i uči ga društveno prihvatljivim oblicima izražavanja emocija – socijalizacija emocija.

Proces socijalizacije emocija događa se:

*Posmatranjem i imitiranjem – sposobnost viđenja okoline i ljudi neophodna je da bi dete ostvarilo kontakt s okolinom. Deca vide, primećuju, obraćaju pažnju. Većina ljudi odrastanjem “odustaje od neposrednog gledanja” i vidi stvari i događaje u okviru naučenih šema i očekivanja.

*U okviru modela ponašanja ljudi iz bliske okoline. Dete imitira način i intenzitet emocionalnog izražavanja. Načini saopštavanja o svojim emocijama ujedno je i poziv okolini da učestvuje u emocionalnom doživljaju. Pojedine porodice, pa i kulture, razlikuju se u načinu otvorenosti/suzdržanosti u izražavanju svojih osećaja i uživljavanja u emocije svojih bližnjih.

*Namernim odgajanjem kontrole emocija od strane roditelja, staratelja. Postavljanjem granica prihvatljivog i neprihvatljivog izražavanja emocija, posebno izražavanja ljutnje. Dete se usmerava na smanjivanje intenziteta, potiče se na samokontrolu i uči izboru društveno prihvatljivih oblika izražavanja emocija.

U tom vrlo zahtevnom procesu usklađivanja svojih izvornih doživljaja i potreba s očekivanjima i ponašanjima okoline od koje dete zavisi, kriju se mnoge prepreke za uravnotežen emocionalni razvoj. To je zato što odrasli često ne “vide” dete, ne razumeju i teško im je da prihvate dečije osećaje koji stoje iza ponašanja koje ne odobravaju. Odrasli često svojim reakcijama na ispoljavanje dečijih osećaja reaguju nespretno tako da poistovećuju osećaj i potrebu deteta s ponašanjem. Videti, razumeti i prihvatiti osećaje ne znači i odobravati ponašanje deteta, ali bez toga će dete teško usvajati drugačije načine izražavanja. Npr. detetu se kaže: “Ne smeš biti ljut, samo nevaljala deca se tako ponašaju, sram te bilo”; “Samo se bebe i mala deca boje mraka”; “Dečaci ne plaču”; “Nemoj biti tužna, nemaš nikakav razlog za loše raspoloženje ili brigu”; “Ne prenemaži se” i sl. Dete će na takve iskaze možda promeniti način izražavanja emocija kako ne bi navuklo ljutnju, brigu ili kritike odraslih.

Umesto da nauče, otvoreno da govore o onome što žele, što ih brine, kako dobiti ono što im treba, deca skrivaju i zamagljuju stvarne osećaje i brane se agresivnošću, povlačenjem ili uče biti indirektna i manipulativna.

Šta je važno znati o emocijama dece predškolskog uzrasta?

Dečiji osećaji su njegova srž. Nemoguće je dete prepoznati i prihvatiti ako ne prihvatamo njegovu srž. Dečije emocije su vrlo snažne, one ga preplavljuju. Dete ih pokazuje spontano i otvoreno. One su kratkotrajne i brzo se smenjuju. Postoje i tipične razvojne faze u doživljavanju i izražavanju emocija. Razvojne faze su uslovljene biološkim sazrevanjem, sve složenijim situacijama u detetovom okruženju, kao i sazrevanjem intelektualnih sposobnosti koje omogućavaju detetu razumevanje situacije i planiranje vlastitog ponašanja. Dakle, deca imaju snažne autentične osećaje i vrlo ograničenu sposobnost da ih saopšte okolini.

Dete treba pomoć odraslih kako bi:

*Došlo u dodir sa svojim vlastitim osećajima, osvestilo svoju potrebu i unutračnje stanje (Vidim da si ljut. Šta sad stvarno trebaš ili želiš? Čega se bojiš? Što te brine?).

*Naučilo imenovati svoje osećaje i govoriti o njima, spoznati kakvih sve osećaja ima.

*Naučilo prepoznavati osećaje kod drugih, deliti svoje osećaje s drugima.

*Steklo iskustvo izražavanja osećaja na različite načine.

*Razumelo emocionalnu reakciju na neki događaj i steklo sposobnost predviđanja njenih posledica.

*Naučilo da je moguće odabrati načine izražavanja i ponašanja u emocionalnim situacijama.

Vrlo često odrasli (roditelji, starateljii, učitelji) i sami imaju poteškoća s priznavanjem osećaja sebe samima i njihovo izražavanje rečima. Živimo u vremenu u kojem se previše toga događa brzo te brojni doživljaji i očekivanja ni ne stignu do svesti odraslih niti se stignu izraziti rečima. Strah ili krivica odraslih vezani uz vlastite neugodne osećaje dovode do izbegavanja i odbacivanja stvarnog osećaja, te se silna energija utroši na pokušaje preuranjenog “izdizanja iznad” osećaja. Zbog toga mnoga deca nemaju “mentora” uz kojeg bi istraživala svoje osećaje i načine primerenog izražavanja osećaja. Nedostatak kontakta s vlastitim osećajima odrasli najčešće zamenjuju misaonim idejama i racionalnim analiziranjem spoljašnjih okolnosti i pritom zaboravljaju da deca još nemaju razvijen analitičko-racionalni um i da su dečiji doživljaji i zaključci na emocionalnoj osnovi te da se njihov doživljaj stvarnosti uveliko razlikuje od interpretacije odraslih. Odrasli vrlo često traže savet stručnjaka i očekuju brza rešenja – nešto što bi promenilo emocionalno doživljavanje i ponašanje deteta. Činjenica je da su emocionalna ponašanja s kojima se odrasli teško nose upravo poziv odraslima da se suoče sa svojim ličnim emocionalnim doživljajima i ponašanjima, kao i za neminovno preuzimanje odgovornosti za odnos s emocionalno “zahtevnim” detetom. Ne treba se bojati rada s “teškim” ili “neugodnim” emocijama. One su jednako tako važne kao i ugodne emocije i nose važnu poruku. Ljutnja je, na primer, pokušaj da obranimo sebe, druge osobe ili vrednosti koje su nam važne. Strah je prirodna reakcija koja upozorava na neku vrstu ugroženosti, a dečiji razvojni strahovi pripremaju dete za stvarni život. Tuga šalje poruku o tome šta nam je istinski važno, a nedostaje nam. Ljubomora govori o osećaju sumnje u svoju vrednost. Nemoguće je dete “podučiti” kako da doživljava i šta da oseća, ali mu treba pomoć odraslih da prepozna i odgovarajuće izrazi, svoje osećaje. Ako razumemo šta stoji iza ljutnje, straha, tuge ili ljubomore, možemo pomoći detetu da se odgovarajuće izrazi, a da pritom ne potiskuje osećaje i stvara ograničavajuća uverenja o sebi ili svojoj okolini.

Ne postoje kratkoročna rešenja i propisani recepti za rad s dečijim emocijama.

Mada postoje razne kreativne tehnike rada s emocijama, važno je znati da dete u svakom delu dana, u svakoj situaciji i svakom međuljudskom odnosu pokazuje svoje emocije otvoreno, što omogućuje lakši uvid u njegov način doživljavanja. Nije potrebna posebna stručnost da se ne dogodi ukidanje izvornog dečijeg doživljaja, da se dete preterano ne zaštićuje ili da se naglo ne “čupa” iz neugodnih osećaja (time odrasli ne čine dobrobit detetu nego sebi samima, kako bi izbegli vlastitu nelagodu, nesnalaženje ili strah).

Ono što detetu treba, jest osoba koja je znatiželjna i zainteresovana za njegov unutrašnji svet, koja je spremna podeliti svoje vlastite doživljaje i očekivanja s detetom i pritom jasno postaviti granice dopuštenog ponašanja.

Korištenje tehnika rada s emocijama izvrsna je dopuna i pomoć svakom profesionalnom staratelju i roditelju. Na tržištu postoji kvalitetna literatura i sredstva koja olakšavaju razumevanje dečijih emocija i nude kvalitetne podsticaje za rad s decom. To su razne priče za decu koje obrađuju emocionalno nabijene situacije, opisi projektivnih tehnika koje omogućavaju poistovećivanje sa zamišljenim likovima, raznovrsne likovne, muzičke i dramske ekspresivne tehnike koje omogućavaju deci otpuštanje i proradu potisnutih osećaja, relaksirajuće i telesne aktivnosti koje omogućavaju opuštanje ili pražnjenje nakupljene napetosti. Koriste se za bolje upoznavanje unutrašnjeg sveta deteta i njegovog emocionalnog “opismenjavanja”, u funkciji su prevencije emocionalnih poteškoća i sredstvo su za rad s decom koja pokazuju izražena odstupanja u emocionalnom izražavanju. Njihova primena je neizostavna u svakom podržavajućem, preventivnom i interventnom programu rada s decom, budući da je emocionalno zdravlje osnova psihološkog i socijalnog razvoja deteta.

Priredila 

Tanja Lukovac, master def.-logoped
Izvor:  Časopis “Dijete, vrtić, obitelj”