Menu Close
Drawing master supervising students work. Two girls painting with water colors, third one giving them advice. Panting class concept

Disleksija i disgrafija

Ako disleksično dete ne uči kako ga vi podučavate, možete li ga podučavati na način kako on uči?

DISLEKSIJA

Disleksija je poremećaj u učenju čitanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, sistematske obuke, adekvatne motivacije i ostalih povoljnih  edukativnih psiholoških i socijalnih uslova. Disleksija predstavlja značajno neslaganje između stvarnog (postojećeg) i očekivanog nivoa čitanja u odnosu na mentalni uzrast (Golubović, 2000).       Sa disleksijom se često ispoljava i disgrafija (smetnje u pisanju) i diskalkulija (smetnje u računanju). 

Kako da je prepoznamo?

Neki od simptoma koji se javljaju kod poremećaja čitanja su:

  • nemogućnost zapamćivanja slova;
  • česte zamene vokala unutar reči;
  • zamenjuju slova koja su slična po obliku;
  • zamenjuju slova koja su fonetski slična (b-p, d-t, g-k, m-n itd.);
  • zastoji pred početak reči;
  • čitaju slovo po slovo ili seckaju na slogove;
  • ponavljanje slova ili sloga;
  • preskakanje kratkih reči (veznika, predloga…)
  • preskaču slova, reči i redove;
  • nepoštovanje ortografskih pravila (zareza, tačke);
  • sporo i nesigurno čitanje;
  • nerazumevanje pročitanog,  zbog čega imaju teškoće u donošenju zaključaka;
  • zamenjuje, izostavlja i dodaje slova i slogove unutar reči (on-ne, je-ej, mi-im,

         brod – borod, brada – barada, dobar – obar, vrata – trava, novi – vino…)

 DISGRAFIJA

Disgrafija je poremećaj u učenju pisanja ili sticanju sposobnosti pisanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, odgovarajuće edukacije i socijalnih uslova. (Golubović, 1998).

Kako da je prepoznamo?

Simptomi disgrafije su:

  • nedovoljno uočavanje razlika  između  slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene;
  • teškoće sa zapamćivanjem slova;
  • izokretanje na suprotnu stranu, izokretanje gore-dole;
  • pisanje s desna u levo „ogledalsko pismo“;
  • neuredan rukopis
  • tekst je loše postavljen u prostoru, bez jasno određenih margina;
  • redovi su ulomljeni, talasasti i/ili silaze koso;
  • reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen;
  • česta su ispravljanja slova docrtavanjem delova slova „retuširana“,
  • slova su uglasta, okrugline su spljoštene;
  • slova se ne nadovezuju, nego se često sudaraju, jedna naležu na druga;
  • slova su neskladno velika ili jako mala, veličina slova varira u dužim rečima;
  • slova pretežno piše u srednjoj zoni;
  • zamenjivanje sličnih slova, kako grafički tako i fonetski slična slova;
  • umetanje i izostavljanje slova (kao i u čitanju);
  • izvrtanje redosleda slova (kao u čitanju);
  • pisanje dve ili više reči zajedno.

Deca sa disleksijom i disgrafijom mogu ispoljavati i smetnje  u matematici:

•  ogledalsko pisanje  brojeva;

•  remećenje  oblika geometrijskih figura (figure često imaju “uži” u svakom uglu);

•  linija ostaje otvorena prilikom crtanja nekog oblika;

•  smetnje u reprodukovanju zapamćenih figura i likova;

•  zadatke na dnu stranice  rešavaju  mnogo lošije nego na početku/vrhu stranice;

•  zapisuju jedno, a čitaju nešto sasvim drugo;

•  smetnje u  zapisivanju brojeva i računanju;

•  smetnje u svim zadacima koji zahtevaju manipulisanje sitnim predmetima (greške u brojanju u početnoj fazi učenja aritmetike);

•  smetnje u razvrstavanju predmeta prema obliku, veličini, boji i dr.

 Pogreške u čitanju i pisanju brojki:

  • zamenjivanje brojki u horizontalnom smeru, npr. 45 umesto 54;
  • zamenjivanje brojki u vertikalnom smeru, npr. 6 umesto 9 ili 63 umesto 93;
  • zamenjivanje jedne brojke dvocifrenog broja, npr. 63 umesto 68;
  • pogađanje ili pogrešno čitanje/pisanje obeju brojki, npr. 65 umesto 47.

Ne bi se moglo tvrditi da je bilo koji simptom specifičan za disleksiju i disgrafiju, i da se slični simptomi ne javljaju povremeno kod svakog učenika. Većina navedenih simptoma može se pojaviti kod velikog broja dece koja nemaju disleksiju/disgrafiju, što često zbunjuje roditelje i učitelje. Međutim, osnovna je razlika kvantitativna i kvalitativna. Simptomi kod osoba s disleksijom i disgrafijom su brojniji, jače izraženi i dugo traju.

Šta nije disleksija i disgrafija?!

–  Deca koja dolaze iz sredine koja im ne pruža dovoljnu stimulaciju za razvoj veština potrebnih za sticanje sposobnosti čitanja i pisanja – pedagoški zapuštena deca.

–  Deca koja su u fazi početnog čitanja i pisanja često bila odsutna iz škole zbog bolesti i sama ne mogu nadoknaditi propušteno.

–  Deca koja su “psihički odsutna” iako redovno pohađaju  nastavu; uzroci mogu biti različiti (emocionalne smetnje zbog situacije u porodici – preseljenja, razvoda roditelja… ).

–  Nedovoljno “zrela” deca kojima je tempo odvijanja nastave prebrz, a metodički postupci ne odgovaraju njihovom kognitivnom stilu.

–  Deca sa blažim pasivnim ili aktivnim poremećajima u ponašanju – u otporu su ili agresiji i čim se ukloni uzrok takvog ponašanja,  rezultati u radu su bolji.

ŠTA i KAKO DALJE?

Dijagnostiku i tretman disleksije, disgrafije i diskalkulije vrši isključivo dipl. defektologlogoped. Tretman se sprovodi individualno, uz saradnju sa učiteljima, školskim psiholozima i roditeljima.

Logoped predstavlja glavnu kariku u lancu: učenik – logoped – škola – porodica.

Ukoliko se detetov nedostatak uoči na vreme i blagovremeno uputi na logopedski tretman rezultati će biti bolji, a  detetu će biti lakše da koriguje svoje čitanje, pisanje i/ili računanje.       Učitelji su dužni da prilagode i modifikuju svoj način rada u odnosu na sposobnosti i potrebe deteta sa ovakvim problemima. Samo na taj način se mogu smanjiti negativne posledice koje mogu nastati nestručnimradomi nerazumevanjem ovakvih problema. Ovi učenici gube na samopouzdanju i stvaraju otpor prema svemu što ima veze sa učenjem i školom (ne računajući odmore između časova). Stalni pritisak odraslih i loše vrednovanje od strane vršnjaka neretko uzrokuju doživljaj frustracije, što možemo izbeći istrajnimradom. Učitelj, odnosno učiteljica, koji su upoznati sa detetovim smetnjama, zauzeće svakako tolerantniji stav prema učenikovim problemima i kroz duže vremensko razdoblje tolerisati njegov slabiji uspeh i olakšati mu teškoće u opismenjavanju.

Uvek treba imati na umu da nije reč o detetu koje ne želi ili neće, nego ne može.